Бахта, тамнопута робиња, представља симбол неправедности и тешких услова које су многе жене претрпјеле током историје. На жалост, њена прича је само једна од многих које илуструју болна искуства робља у историји човјечанства.
Још 1938. године београдска “Правда” пише о Бахти, афричкој дјевојчици отетој од стране трговаца робљем.
Бахта је била млада дјевојка афричког поријекла која је живот започела у својој родној земљи у централној Африци. Као осмогодишњакиња ненадано је отета из свог села од стране трговаца робљем. Продана је и одведена далеко од домовине.
Након неколико година Бахта је доспјела у руке трговаца у Истанбулу. Тамо је била изложена на тржишту робља гдје је привукла пажњу Шефике-хануме, жене Хаџи-Ахмета из Посавине. Шефике- ханума је осјетила симпатију према младој црнкињи и одлучила је купити, преузимајући је из окружења опасности и невоље.
Доспјевши у Шамац Бахта је улазила у нови живот у окружењу јужнословенског града. У дому Шефике-хануме пронашла је сигурност и улогу у кући своје госпође. Ослобођена 1910. године, она је кренула у нови живот.
1920. године удаје се за Ахмет-Ефендију, али их је брачна веза скоро одвојила. Остаје трудна, но дијете је мртворођено. Већ наредне године развела се од супруга. Након тога живјела је мирно, у улози пензионерке чији је живот постао симбол борбе.
Хасибе-ханума, другарица из дјетињства Бахте, удала се за Агу, сина Алијаге Изетбеговића, и почела је нови живот у Шамцу са њим. Од тада, Бахта је почела да се брине о њиховој дјеци, Рефики-хануми и Ахмету.
Бахта, позната и као “Арапка”, није вољела да буде предмет пажње и испитивања од стране других. Она се скривала и љутила када би је људи гледали и чудили се њеном постојању. Посебно је избјегавала да је виде мушкарци јер је била изузетно посвећена својој вери као Муслиманка.
Опис Бахте, познате и као “Арапке”, приказује њену тужну судбину и промјене које су је захватиле у старости. Почетак болести као да је оживио њене успомене на Африку, што је дубоко утицало на њу. Постепено се њено здравствено стање погоршавало што је додатно довело до непријатности и љутње код ње. Њене говорне вјештине су се смањивале, често би правила грешке у говору што је било предмет исмијавања од стране њених укућана. Иако је раније била вјешта у говору турским и арапским језиком сада је њен говор био недоследан. Она је отуђивала људе около себе, грдила их и била љута, што је показатељ непромишљености и унутрашње борбе.
Људи у њеној околини покушали су да јој помогну интервенцијама љекара, али је она одбијала и остала сама у својој кућици. Није прихватала медицинску помоћ све до касно, када више није било шта могло да се учини.
Ова прича освјетљава историјат неприкосновене жене која је проживјела буран живот, са свим њеним „ожиљцима“, те је симбол људске издржљивости и борбе за једнакост.