У малом, живописном селу Црквина, гдје сви познају једни друге и живот тече лагано, живи дјевојчица по имену Дуња.
Дуња је завршила други разред и њена дуга, сјајна коса била је предмет поноса. Међутим, иако прилично мала, показала да је итекако велики човјек.
Једног дана, након што је чула причу о дјеци која се боре са раком и чија коса опада због третмана, осјетила је дубоку потребу да помогне. Схватила је да, иако је само дијете, може учинити нешто што ће донијети осмијех на лице другим малишанима.
„Мама, тата,“ рекла је једног поподнева, „желим да скратим косу и да је дам дјеци која су болесна. Знам да ће им то много значити и помоћи им да се осјећају боље.“ Њени родитељи, дубоко дирнути, одлучили су да подрже ову одлуку.
Својим поступком показала је праву вриједност алтруизма који је усвојила из кућног васпитања. Родитељи, Жељко и Марина, од малих ногу су је учили важности помагања другима и бриге о људима око себе. Када су отишли до фризера, Дуња је сједила мирно, осјећајући велику одговорност. Док су јој одрезали косу, није могла да не помисли на сву радост коју ће њена донација донијети.
Пажљиво упаковану косу су прослиједили Удружењима за дјецу обољелу од малигних болести „Искра“ у Бањалуци и „Срце за дјецу обољелу од рака“.
Убрзо је породица добила вијест да су чланови удружења били дирнути овим гестом мале девојчице. Сви су били одушевљени не само величином Дуњине косе, већ и величином њеног srcа.
Како сазнајемо дјевојчица обожава школу, другаре, фолклор, увијек је насмијана и пуна љубави ка свима.
Ова прича о малој Дуњи показује како кућно васпитање и алтруизам могу имати дубок утицај на животе других. Иако мала, показала је огромну зрелост и љубазност, учећи све око себе шта значи бити прави пријатељ и помагач.
Тако је Дуња Маслић из Црквине, са својом великодушношћу и љубављу, постала примјер свима који су чули њену причу. Њен гест није само био акт доброте, већ и подсјећање на то како чак и најмлађи међу нама могу учинити свет бољим мјестом.
