Шамац је изњедрио многе познате личности, а један од његових најдражих синова је Сребренко Репчић. Рођен 1. децембра 1954. године у Босанском Шамцу. Репчић је од малих ногу показивао невјероватну страст према фудбалу. Његов пут од скромних почетака у родном Босанском Шамцу до звијезда југословенског фудбала био је испуњен трудом, одлучношћу и бескрајним талентом. На почетку своје каријере, од 1969. до 1973. године је играо за ФК Борац из Босанског Шамца, затим је наступао за Слогу из Добоја од 1973. до 1975, а прије преласка у Црвену звезду носио је дрес Сарајева од 1975. до 1979. године .
У љето 1975. године стигао је на Кошево, а већ у својој првој сезони одушевио је све стручњаке, али и навијаче бордо тима, обзиром да је са десет постигнутих погодака био најбољи стријелац Сарајева у сезони 1975/76. Присталицама бордо боје из те сезоне посебно су остали упамћени његови голови у дербијима против Жељезничара.
Зоран Лукић, Фарук Хаџибегић и Сребренко Репчић у загрљају навијача напуштају терен
Репчић је са сјајним партијама наставио и у 1976/77., када су он и Сушић скупа постигли 20 погодака, те били кључни играчи Сарајева у борби за опстанак у Првој лиги. Тандем Сушић – Репчић у наредној сезони је промовисао Радомира Савића у првог стријелца Прве лиге. Већ тада Репчић је био на мети велике четворке, али је на Кошеву остао и у сезони 1978/79., када је поново имао сјајан голгетерски учинак. Постигао је дванаест погодака у свим такмичењима, а Сарајеву је на крају за длаку измакао пласман у Европу.
Као нападач, Репчић је посједовао јединствену комбинацију брзине, технике и инстинкта за постизање голова. У ФК Сарајево, гдје је провео највећи дио своје играчке каријере, постао је симбол борбености и мајсторства на терену. Његови голови нису само доносили побједе, већ су будили радост у srcима навијача. Његова способност да пронађе пут до мреже, често у кључним тренуцима, чинила га је неустрашивим противником и омиљеним херојем навијача.
Репчић у дуелу са одбраном Хајдука
Након пуне четири године, Репчић у љето 1979. године напушта Кошево, те скупа са Радомиром Савићем прелази у Црвену звезду. У клубу је играо до 1983. године, са изузетком сезоне 1981/82, када је због служења војног рока, одиграо само један меч и то у финалу Купа против загребачког Динама (4:2). Одиграо је 120 званичних мечева и постигао 31 гол. Освојио је двије шампионске титуле 1980. и 1981. године и национални Куп 1982. године.
Најбољи период у каријери имао је у дресу Црвене звезде, а тада је одиграо и једини меч за репрезентацију Југославије , 22. марта 1980. у побједи против Уругваја од 3:1 у Сарајеву. Одиграо је и шест утакмица за Олимпијску репрезентацију Југославије на играма у Москви 1980. године. када је освојено 4 мјесто.
Након Звезде, каријеру је 1983. године наставио у турском Фенербахче, а још је наступао и за Стандард Лијеж, те француски Генган.
Репчићева игра била је елегантна и ефикасна. Његова присутност на терену уносила је сигурност и инспирацију, како за саиграче, тако и за све који су га гледали. Био је познат по свом непоколебљивом духу, никада није одустајао и увијек је давао све од себе за тим.
Након што је “ окачио копачке о клин“, Репчић је несебично дијелио своје знање као тренер, обликујући нове генерације фудбалера. Његова посвећеност игри и љубав према фудбалу оставили су дубок траг у сјећању многих. Његова прича је прича о љубави према игри, неуништивом духу и вјечном трагу који је оставио у свијету фудбала. И на крају ове приче о истакнутом фудбалеру, „људској громади“, пријатељу и суграђанину, можемо поручити да су Шамчани поносни на њега, на све што је постигао и на начин на који је представљао свој родни град.
